E. J. Waggoner – Sadašnja istina, 2. juli 1896 – Večni savez / The Everlasting Covenant pg 95-105
Prelazimo preko razdoblja od nekoliko godina. Ne možemo tačno navesti broj tih godina, ali rodio se Isak, dete vere i obećanja, i postao mladić. (Da više nije bio malo dete, kako bismo pomislili, vidi se iz činjenice da je mogao da ponese na goru drva za žrtvu. Josif Flavije kaže da je imao 21 godinu, i to doba nalazimo na margini nekih engleskih Biblija). Avramova vera je postala jača i razumnija, jer je naučio da Bog ispunjava svoja obećanja. Ali, Bog je veran učitelj i On ne dozvoljava da Njegovi učenici završe lekciju dok je nisu temeljno naučili. Nije dovoljno da vide i priznaju da su pogrešili u odnosu na pouku koju im je On dao. Naravno, takvo priznanje osigurava oproštenje, ali kad uvide grešku, moraju da sve to ponovno prođu, ponekad i mnogo puta, dok ne nauče lekciju tako dobro da mogu ići bez spoticanja. I to je isključivo za njihovo dobro. Roditelji ili učitelji ne pokazuju ljubav ako puste svoju decu da zaobiđu nenaučene lekcije samo zato što su teške.
I tako „posle toga htede Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: Evo me. I reče mu Bog: Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati.“ (1. Mojsijeva 22,1.2)
Da bismo mogli razumeti šta je to iskušenje značilo, mora nam biti jasno šta je bilo vezano za Isaka – šta je bilo uključeno u obećanje dato Avramu, a koje je trebalo da se ispuni preko Isaka. To smo već proučavali pa ću samo da ponovim činjenicu. Bog je rekao Avramu: „Svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u semenu (Potomku – jednina) tvom“; „jer će ti se u Isaku seme (Potomak) prozvati“ (1. Moj. 28,14; Gal. 4,28). Kao što smo videli, blagoslov je bio blagoslov jevanđelja, blagoslov koji dolazi preko Hrista i Njegovog krsta. A sve ovo, pošto je Bog tako rekao, trebalo je da se ispuni preko Isaka. Obećano seme (potomstvo), koje se sastoji od Hrista i svih koji pripadaju Njemu, trebalo je da dođe kroz Isaka. Tako vidimo da je sa ljudskog gledišta Božji zahtev izgledao kao da poništava svu nadu da se obećanje ikad ispuni.
Ali, obećanje je bilo obećanje spasenja kroz Isusa Hrista, tog potomka. Obećanje je bilo veoma jasno: „Jer će ti se u Isaku seme (Potomak) prozvati“. Prema tome, Hristos, spasitelj svih ljudi, mogao je da dođe samo preko Isakovoga roda. A Isak je tada bio još mlad i neoženjen. Ukloniti ga, po mišljenju ljudi, značilo bi onemogućiti dolazak Mesije i tako pokopati svu nadu u spasenje. Po svemu sudeći, Avram je pozvan da doslovno stavi nož pod sopstveno grlo i odseče nadu u svoje sopstveno spasenje.
Iz toga vidimo da ovde na ispitu nije bila samo Avramova očinska ljubav već i njegova vera u Božje obećanje. Takav težak ispit nijedan čovek nikad nije trebalo da prođe, jer niko nikada neće biti u istom položaju. Cela nada čitave ljudske rase nalazila se u Isaku, a od Avrama se očigledno tražilo da je uništi zamahom noža. Otuda se onaj ko položi takav ispit s pravom može nazvati „ocem vernih“. S pravom možemo pomisliti da je Avram bio u velikom iskušenju da posumnja da je ovaj zahtev došao od Gospoda; činilo se da se direktno suproti Božjem obećanju.
ISKUŠENJA
Biti kušan i to silno, nije greh. „Smatrajte čistom radošću braćo moja, kada god se suočite s raznim iskušenjima“ (Jakov 1,2 – SSP). Apostol Petar govori o istom nasledstvu koje je bilo obećano Avramu i kaže da treba da mu se radujemo „iako vas sada, ako treba, nakratko žaloste razna iskušenja. Ona su tu da vaša vera – dragocenija od zlata koje se proverava vatrom – bude proverena i donese vam pohvalu, slavu i čast prilikom Otkrivenja Isusa Hrista. Iako ga niste videli, vi ga volite; iako ga ne vidite, u njega sada verujete i kličete od neizrecive i slavne radosti jer ostvarujete cilj svoje vere: spasenje duša.“ (1. Petrova 1,6-9 – SSP)
Ova iskušenja izazivaju žalost, kaže apostol. Ona pritiskaju. Kad bi bilo drugačije – kada ne bi zahtevalo napor da ih pretrpimo – onda to ne bi bila iskušenja. Činjenica da je nešto iskušenje znači da je to nešto što obuhvata sva osećanja, a pretrpeti ih gotovo da košta života. Prema tome, bez pokušaja da išta kažemo o Avramovoj veri, možemo znati da se u njemu odvijala strašna borba da posluša Gospodnju zapovest.
U njegovim mislima pojavile su se sumnje. One dolaze od đavola i nema čoveka koji je tako dobar da bi bio slobodan od sotoninih došaptavanja. Čak i sam Gospod je morao da ih podnosi. On je „u svemu iskušan kao mi, samo nije zgrešio“ (Jevrejima 4,15 – SSP). Nije greh kad nam đavo na uho šapuće sumnje, već kada postupamo u skladu s njima. To Hristos nije učinio. Nije ni Avraam; ali onaj ko misli da je patrijarh krenuo na put, a da se pre toga nije i te kako borio, jednostavno nema pojma ne samo o onome što je bilo uključeno u ovaj ispit, nego ni o osećanjima jednog oca.
Kušač bi sugerisao: „Ovo Gospod ne može da zahteva, jer ti je obećao bezbrojno potomstvo i rekao da mora doći preko Isaka“. Ova misao bi se stalno ponavljala, ali nije mogla da opstane jer je Avraam dobro poznavao Gospodnji glas. Znao je da je poziv da žrtvuje Isaka došao od istog izvora kao i obećanje. Ponavljanje ove sugestije kušača samo bi još više učvrstilo činjenicu da je zahtev došao od Gospoda.
Međutim, time ne bi došao kraj borbi. Snažno iskušenje da zanemari ovu zapovest našlo bi se u njegovoj ljubavi prema sinu. A zahtev je zadirao veoma duboko [u njegovu dušu]: „Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog.“ A tu je bila i ponosna majka puna ljubavi. Kako da je uveri da mu se Gospod obratio? Zar ga ona ne bi ukorila što sledi maštanja nesređenog uma? Kako da joj saopšti tu stvar? Ili, ako nastavi sa pripremom žrtve, a da je ne obavesti, kako da se suoči s njom kad se vrati? Osim toga, tu su bili ljudi. Zar ga neće optužiti za ubistvo sopstvenog sina? Možemo biti sigurni da se Avram očajnički borio sa svim tim mislima koje su opterećivale njegov um i srce.
Ali vera je pobedila. Njegovo vreme kolebanja odavno je prošlo i sada „u Božije obećanje nije posumnjao s neverovanjem, nego se osnažio (ojačao – Karadžić) u veri i dao slavu Bogu“ (Rimljanima 4,20 – Čarnić-SSP). „Verom je Avraam, kad ga je Bog proveravao, prineo Isaaka na žrtvu. Onaj koji je primio obećanja prineo je svog jedinca, onaj kome je Bog rekao: ‘Tvoje potomstvo će se računati po Isaaku.’ Pomislio je da Bog može i iz mrtvih da vaskrsava, i zaista je, kao sliku, dobio Isaaka iz mrtvih.“ (Jevrejima 11,17-19 – SSP)
Sve to, od početka do kraja, uključivalo je vaskrsenje mrtvog. Isakovo rođenje bilo je u suštini donošenje života iz njegovog i njenog mrtvog tela. Ono se dogodilo silom vaskrsenja. Avram je jednom, slušajući svoju ženu, propustio da se uzda u Božju silu da mu da sina iz njegovog i njenog mrtvog tela. Pokajao se za svoju grešku, ali je morao da bude iskušan u tom pogledu, da se vidi da je stvarno naučio lekciju. Rezultat je pokazao da je naučio. „Onaj koji je primio obećanja prineo je svog jedinca, onaj kome je Bog rekao: ‘Tvoje potomstvo će se računati po Isaaku.’ Pomislio je da Bog može i iz mrtvih da vaskrsava.“ Ne možemo da to čitamo, a da se ne podsetimo da je Bog „tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki – ko veruje u njega – ne propadne, nego da ima večni život“ (Jovan 3,16 – Čarnić). U Avraamovom prinošenju svog jedinorodnog sina na žrtvu imamo sliku žrtvovanja jedinorodnog Sina Božjeg. Avraam je to tako razumeo. On se već radovao u Hristu. Znao je da kroz obećanog Potomka treba da dođe vaskrsenje mrtvih i upravo ga je njegova vera u vaskrsenje, koje dolazi samo kroz Isusa, osposobila da položi ispit.
Avraam je prineo na žrtvu svog jedinorodnog sina u uverenju da će vaskrsnuti iz mrtvih zato što će Bog žrtvovati svog jedinorodnog Sina. Uostalom, Bog je već žrtvovao svog jedinorodnoga Sina, „koji je [bio] određen još pre postanja sveta“, ali je tek trebalo da se javi (1. Petrova 1,20 – eng. prevod). I u tome možemo da vidimo čudesnu Avramovu veru, i kako je njom potpuno shvatio Božju svrhu i silu. Jer Mesija, Seme (Potomak) preko koga će svi blagoslovi doći na ljude, trebalo je da se rodi od Isakove loze. Isak je trebalo da bude žrtvovan bez naslednika. Ali, Avram je imao takvo poverenje u život i silu Gospodnje reči da je verovao da će se ona ispuniti. Verovao je da Mesija, koji je trebalo da dođe iz Isakova roda, i čija smrt je jedina mogla da uništi smrt i donese vaskrsenje, a koji još nije došao na svet, ima silu da podigne Isaka iz mrtvih, da bi se obećanje moglo ispuniti, i da bi se On rodio na ovom svetu. Veće vere od Avraamove nije moglo biti.
VASKRSENJE I ŽIVOT
U ovome ne samo što vidimo dokaz za Hristovo prapostojanje već i Avraamovo znanje o tome. Isus je rekao: „Ja sam vaskrsenje i život“ (Jovan 11,25). On je bio Reč koja je u početku bila u Boga i koja je bila Bog. On je bio vaskrsenje i život u Avramovo kao i u Lazarevo vreme. „U Njoj (Reči tj. Hristu) beše život“ (Jovan 1,4), beskrajan život. Avraam je u to verovao, jer je već iskusio ovu silu i bio je uveren da će Reč u kojoj je život vratiti Isaka u život, da bi obećanje moglo biti ispunjeno.
Avraam je krenuo na put. Tri dana je hodao mučnim putem na kome je bilo izobilje vremena za kušača da ga napada svim mogućim sumnjama. Ali sumnja je potpuno nadvladana kad „treći dan podigavši oči svoje Avram ugleda mesto iz daleka“ (1. Mojsijeva 22,4). Očigledno se na gori pojavio neki znak koji mu je Gospod dao i on je bez ikakve sumnje znao da ga Gospod vodi. Borba je prestala i on je išao napred da dovrši svoj zadatak, potpuno uveren da će Bog Isaka podignuti iz mrtvih.
„I reče Avram momcima svojim: Ostanite vi ovde s magarcem, a ja i dete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama“ (Stih 5). Kad o tom predmetu u Novom savezu ne bi bilo nijednog teksta, iz ovog stiha bismo znali da je Avram verovao u vaskrsenje. „Ja i dete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama.“ U izvornom tekstu ovo je veoma jasno rečeno: Ići ćemo i opet ćemo se vratiti. Patrijarh je imao takvo poverenje u Gospodnje obećanje da je duboko verovao da će, uprkos tome što će prineti Isaka na žrtvu paljenicu, njegov sin ponovo vaskrsnuti tako da se mogu zajedno vratiti. „A nada nas ne izneverava (a nadanje neće se osramotiti – Karadžić)“ (Rimljanima 5,5 – SSP). Pošto je bio opravdan kroz veru, imao je mir s Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista. Strpljivo je podneo iskušavanje svoje vere, jer moramo znati da je gorčina borbe sada prestala i on je stekao bogato iskustvo života koji se nalazi u Reči koja proizvodi nepokolebivu nadu.
SAVRŠENA ŽRTVA
Svima nam je poznat kraj. Isak je doneo drva do određenog mesta. Podigli su oltar i otac ga je vezao i položio na njega. I ovde imamo sliku Hristove žrtve. Bog je dao svog jedinorodnog Sina, ali Sin je išao dobrovoljno. Hristos je „dao sebe za nas“ (Galatima 1,4; Titu 2,14). Tako se Isak dobrovoljno predao da bude žrtva. On je bio mlad i snažan i lako je mogao da se odupre ili pobegne da je to želeo. Ali nije. Žrtva je bila njegova kao i očeva. Kao što je Hristos nosio svoj krst, tako je Isak nosio drva za sebe kao žrtvu, i krotko pokorio svoje telo nožu. U Isaku imamo sliku Hrista koji „kao jagnje na klanje vođen bi“ (Isaija 53,7), i Avramova izjava: „Bog će se …postarati za jagnje sebi na žrtvu“ bila je izraz njegove vere u Božje Jagnje.
„I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svog. Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: Evo me. A anđeo reče: Ne diži ruku svoju na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svog, jedinca svog, mene radi. I Avram podigavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Avram uze ovna i spali ga na žrtvu mesto sina svog“ (1. Mojsijeva 22,10-13). Sinovljev život je bio pošteđen, ali je žrtva bila podjednako prava i savršena kao da je bila zaklana.
DELA VERE
Pogledajmo sada šta nas ovaj događaj uči o odnosu vere i dela. „Ali hoćeš li razumeti, o čoveče sujetni, da je vera bez dela mrtva? Avraam otac naš ne opravda li se delima kad prinese Isaka, sina svog, na oltar? Vidiš li da je vera delovala u delima njegovim, i kroz dela je vera učinjena savršenom? A Ispunilo se i Pismo koje kaže: ‘Avraam poverova Bogu i to mu se uračuna u pravednost’ i bi nazvan Božjim prijateljem.“ (Jakov 2,20-23 – engleski prevod).
Kako je moguće da iko pretpostavi da ovde postoji protivrečnost ili modifikacija učenja o opravdanju kroz veru (verom), kao što je navedeno u spisima apostola Pavla? Čitavo Sveto pismo uči da vera radi (tj. dela – glagol). „Nego vera koja kroz ljubav radi (dela)“ (Galatima 5,6), jasno pokazuje šta je tu neophodno. Braća u Solunu pohvaljena su za njihovo „delo vere“ (1. Solunjanima 1,2.3). Tako je Avraamov slučaj uzet kao primer delovanja vere. Bog mu je dao obećanje; on je poverovao u njega i njegova vera mu je uračunata u pravednost. Njegova vera je bila takva da je donosila pravednost. Onda je vera bila izložena praktičnom ispitu i dela su pokazala da je savršena. Tako se ispunilo Pismo koje kaže: „Avraam poverova Bogu i to mu se uračuna u pravednost“ (Rimljanima 4,3 – SSP). To delo je bilo demonstracija činjenice da mu je vera s pravom uračunata u pravednost. Vera je delovala zajedno s njegovim delima. Ono što je Avram učinio bilo je delo vere. Njegova dela nisu proizvela veru već je njegova vera proizvela dela. Bio je opravdan, ali ne verom i delima, već verom koja dela (glagol, tj. verom koja radi).
PRIJATELJ BOŽJI
„I prijatelj Božji nazva se.“ Isus je rekao svojim učenicima: „Ne nazivam vas više slugama, jer sluga ne zna šta njegov gospodar čini; a vas sam nazvao prijateljima, zato što sam vam obznanio sve što sam čuo od svoga Oca“ (Jovan 15,15 – Čarnić). Prijateljstvo između dve osobe obeleženo je uzajamnim poverenjem. U savršenom prijateljstvu svako sebe otkriva drugome onako kako to ne čini za spoljašnji svet. Tamo gde vladaju nepoverenje i ograničenja ne može biti savršenog prijateljstva. Između savršenih prijatelja postoji savršeno razumevanje. Ova žrtva je u potpunosti otkrila Avraamov karakter. Bog je ranije rekao: „Znam [njega]…“, a sada je ponovio: „Sada poznah da se bojiš Boga“. I Avram je sa svoje strane razumeo Gospoda. Žrtva njegovog sina jedinca ukazivala je na to da je poznavao karakter Božje ljubavi, koji je radi čoveka već dao svoga jedinorodnog Sina. Oni su se ujedinili u uzajamnoj žrtvi i saosećanju. Niko nije mogao da bolje ceni Božja osećanja od Avrama.
Niko nikad nije bio pozvan da prođe takav ispit koji je Avram prošao, jer okolnosti nikad ne mogu da budu iste. Nikada više sudbina sveta ne može da bude vezana za jednu jedinu osobu i da tako podrhtava kao na merilima. Međutim, svako Avraamovo dete biće ispitano jer su samo oni koji budu imali Avraamovu veru Avraamova deca. Svako može da bude Božji prijatelj, i mora to da bude ako je Avraamovo dete. Bog se neće ispoljiti svetu, kao što će se ispoljiti svom narodu.
No, ne smemo da zaboravimo da se prijateljstvo zasniva na uzajamnom poverenju. Ako želimo da Gospod ima poverenja u nas, onda On mora biti Osoba u koju imamo poverenje. Ako priznamo svoje grehe, ako pred Njega iznesemo u tajnosti sve svoje slabosti i teškoće, On će se pokazati kao veran prijatelj i otkriće nam svoju ljubav i silu da nas izbavi od iskušenja. Pokazaće nam kako je bio iskušan na isti način, patio od istih slabosti, i objasniće nam kako da pobedimo. Tako ćemo u razmeni poverenja ispunjenog ljubavlju sedeti zajedno na nebesima u Hristu Isusu, i zajedno večerati. On će nam pokazati predivne stvari, jer „tajna je Gospodnja u onih koji Ga se boje, i zavet svoj javlja im“ (Psalam 25,14).
Štaviše, Bog će se otkriti kao istiniti i verni Prijatelj. On neće izdati naše poverenje. On neće javno obznaniti našu sramotu, ono što smo Mu otkrili u poverenju. On će baciti sve naše grehe iza leđa, zakopati ih u morskim dubinama da se ne mogu pronaći, pa i On sam ih se nikada više neće prisećati. Tako nešto nijedan ovozemaljski prijatelj neće i ne može učiniti. Vama treba neko ko je od poverenja. Ne bojte se da verujete Gospodu. Ne samo da On neće odati vaše tajne, nego je imati poverenja u Njega jedini način da te tajne niko ne sazna. Srećan je čovek koji ima za prijatelja Boga Avramovog!
